Izgubljena u ratu i ostavljena zbog bolesti, Dragana je snagu pronašla u nežnosti žene koja joj je pružila dom
Dragana Seferović iz Sarajeva odrasla je sa osećajem da je različita. Kao dete, roditelji su je ostavili jer nije mogla da hoda. Najvažniji preokret u njenom životu desio se 1992. godine, kada je tokom rata, zajedno sa grupom dece, napustila dom i otišla u Nemačku. Tamo je prvi put osetila toplinu koja joj je nedostajala – ljubav u tuđoj porodici.
Prvi susret sa ljubavlju i sigurnošću
U kolektivnom smeštaju u Bosni nije poznavala zagrljaje ni reči utehe. Međutim, dolazak kod žene po imenu Mediha sve je promenio. „Prvih nekoliko meseci zvala sam je samo ‘mama’, potpuno spontano. U početku mi je bilo neobično jer sam znala da me nije rodila. Ali onda shvatiš da sva druga deca svoje mame zovu mama, pa zašto ne bih i ja?“, iskreno priča Dragana. Vremenom je odnos sa Medihom postao snažan i blizak. Takođe, ističe koliko joj je značila svakodnevna briga. „Ona je osoba koja me odgajala, sekla mi nokte, češljala kosu, brinula da završim školu. Koliko god je meni bilo teško, ona je uvek bila uz mene.“
Borba sa bolešću i nova svakodnevica
Osim toga, Dragana se godinama borila sa zdravstvenim problemima. Često je imala infekcije, a Mediha ju je redovno vodila kod lekara i brinula o njoj. „Njoj je bilo najvažnije da ozdravim. Redovno me vodila doktorima, brinula o meni i pružila mi ljubav. I danas me, hvala Bogu, voli na isti način.“ Pre dolaska u Nemačku život je delila sa mnogo dece, dok je u novom domu prvi put doživela privatnost i bliskost. Kaže da joj je bilo neobično što neko želi da je zagrli i pokaže nežnost, ali je vremenom naučila da prihvati toplinu.
Odrastanje sa osećajem različitosti
Iako su godine prolazile, osećaj drugačijosti nije nestajao. U školi nije govorila o tome da je odrasla u SOS selu, niti je želela da je drugi sažaljevaju. Međutim, najteže joj je bilo što su joj otac i braća živeli blizu, a ona nije bila deo njihove svakodnevice. „To je u meni budilo mnogo pomešanih osećanja. S jedne strane bilo mi je drago što znam da postoje, a s druge sam osećala prazninu jer nisam imala odnos kakav deca inače imaju sa svojim ocem i rodbinom.“
Prva pitanja o porodici i identitetu
Kako je odrastala, sve češće je razmišljala o svojim biološkim roditeljima. Prvi susret sa ocem bio je pun emocija. „Bila sam presrećna. Sve mi je bilo zanimljivo. Gledala sam njegove ruke, kosu… Primetila sam da ima crnu kosu kao i ja. Posmatrala sam svaki detalj.“ Iako nije bio prisutan tokom njenog odrastanja, osećala je snažnu potrebu da upozna deo svog identiteta. „Osetila sam njegovu ljubav. Iako nije bio fizički prisutan tokom mog odrastanja, tata mi je uvek bio i ostao veoma važna osoba u životu.“
Susret sa biološkom majkom nakon 26 godina
Priča o biološkoj majci bila je mnogo složenija. Tek sa 19 godina čula je njen glas, a prvi susret dogodio se u Italiji, nakon dugih godina razdvojenosti. „Videla sam je izdaleka. Srce mi je lupalo. Prišla sam joj i zagrlile smo se.“ Ipak, taj trenutak nije doneo mir koji je očekivala. Dragana je majci postavila pitanje koje je nosila celog života: „Zašto si me ostavila?“ Biološka majka joj je objasnila da je imala četrnaestoro dece i da je svako od njih krenuo svojim putem. Dragana nije želela da sudi, ali je shvatila da odgovore možda nikada neće dobiti.
Snaga i ljubav koje ne zavise od porekla
Danas, Dragana živi ispunjen život, zahvalna ženi koja joj je pružila dom i sigurnost. S druge strane, naučila je da ljubav ne zavisi od biologije, već od svakodnevne pažnje. „Ne mogu reći ko je bio kriv, ni ona ni otac. Ne znam sve okolnosti i ne želim da sudim.“ Njena priča pokazuje da i iz najtežih početaka može proizaći snaga, ali i da su nežnost i posvećenost često važniji od krvnih veza.