Priča o ženi koja je u mladosti izgubila sigurnost, ali danas otvoreno govori o mentalnom zdravlju
Kada je imala samo 15 godina, Lidija je morala da napusti svoj dom u Sarajevu zbog početka rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine. Odvojenost od roditelja i nepoznata budućnost obeležili su njeno odrastanje, koje je umesto sigurnosti donelo strah i neizvesnost. Roditelji su doneli tešku odluku da Lidiju i njenu sestru pošalju kod bake u selo kod Varaždina u Hrvatskoj, dok su oni ostali u Sarajevu. “Mama nas je ispratila do konvoja, a zatim se vratila kući. Tri godine nismo imale nikakve vesti o roditeljima”, priseća se Lidija.
Novi život u Hrvatskoj bio je pun izazova. Lidija je morala da se prilagodi novoj sredini, jeziku i školi, a istovremeno se borila sa osećajem usamljenosti. “Najviše pamtim nesigurnost i strah. Nije bilo motivacije za školu, nisam imala sa kim da podelim brige”, kaže ona. Posebno teško joj je palo kada je i starija sestra napustila selo i otišla na studije u Austriju, zbog čega se, kako priznaje, ozbiljno razbolela od tuge i stresa.
Odnos sa bakom, koja je bila stroga i opterećena sopstvenim brigama, dodatno je otežavao situaciju. “Nije bilo lako ni meni, ni njoj. Vremenom smo ipak uspele da nađemo zajednički jezik”, navodi Lidija. Prve godine srednje škole bile su najteže, ali je u drugom razredu uspela da stekne prijatelje i lakše se uklopi.
Tek posle tri godine, Lidija je ostvarila prvi kontakt sa roditeljima. “Razgovor je bio kratak, niko nije želeo da priča o onome što su prošli”, priča ona. Porodica se kasnije ponovo okupila u malom selu kod Varaždina, ali su posledice rata ostale prisutne u svakodnevici.
Lidijin put do stabilnosti bio je dug i pun izazova. Nakon smrti oca 2013. godine, izgubila je i poslednji osećaj sigurnosti u porodičnoj kući. Radila je razne poslove da bi opstala, kasnije upisala fakultet i godinama živela u dugoj vezi koja se iznenada završila. “Ponovo sam ostala sama, sa starim ranama koje nisu zarasle”, iskreno govori.
Sa vremenom su se posledice proživljenog traume ispoljile kroz anksiozno-depresivni poremećaj i burnout. Promena sredine, selidba u Zadar i pandemija dodatno su je iscrpile. Kada je potražila pomoć stručnjaka i završila na psihijatriji, odlučila je da o svemu govori otvoreno: “Nisam želela da krijem, rekla sam svima bez srama. Podrška kolega me je iznenadila, ali porodici je bilo teško da prihvate da sam tražila stručnu pomoć. Objasnila sam im da to nije sramota, već potreba.”
Lidijina priča svedoči o snazi i upornosti da se mentalno zdravlje ne sme zanemariti, kao i o važnosti podrške i razumevanja u teškim životnim situacijama.