Katrina Kolijer otvoreno govori o odrastanju u porodici punoj zlostavljanja i o tome kako je smrt majke promenila njen pogled na život
Katrina Kolijer, britanska autorka, godinama je nosila teret traumatičnog detinjstva provedenog uz majku koja je prema njoj, ali i ostaloj deci, bila verbalno i fizički nasilna. Njeno iskustvo odrastanja u imućnoj porodici u Engleskoj tokom sedamdesetih i osamdesetih godina obeleženo je stalnim strahom i osećajem nedovoljnosti, što je ostavilo duboke posledice na sve aspekte njenog života.
Kada je u kasnim noćnim satima primila poziv od sestre sa vešću da je majka preminula u 87. godini, Katrina se, kako priznaje, nije osećala skrhano. “Zatvorila sam oči sa olakšanjem i ponovo zaspala”, iskreno kaže. Taj trenutak za nju je značio početak slobode i mogućnost da nastavi dalje bez tereta prošlosti.
Majka, kojoj nikada nije bila zvanično dijagnostikovana bolest, ali je pokazivala jasne znake narcisoidnog poremećaja ličnosti, vladala je porodicom koristeći manipulaciju, laži i strategiju “zavadi pa vladaj”. Katrina se posebno seća jedne epizode iz vrtića kada ju je, sa samo tri godine, majka udarila pred svima jer je zaplakala i rekla da ne želi da ide kući. Ovaj događaj, ali i brojni drugi, ostali su duboko urezani u njenom sećanju i oblikovali su njen odnos prema sebi i drugima.
“Najviše nas je pogađalo kada nam je govorila da nismo dovoljno dobri. To je bio njen način da nas kontroliše i drži u strahu”, objašnjava Katrina. Fizičko zlostavljanje prestalo je tek kada je postala dovoljno snažna da se suprotstavi, ali su verbalni napadi trajali decenijama, sve dok se nije potpuno emotivno distancirala u četrdesetim godinama.
Katrina ističe da je i otac, iako je bio univerzitetski profesor, bio pasivan posmatrač. Njegovo odsustvo i odbijanje da zaštiti decu dodatno su pojačali osećaj izolovanosti i usamljenosti. Čak ni školsko osoblje i socijalne službe nisu mogli da pomognu, jer su spoljašnji uslovi života delovali besprekorno.
Ove porodične traume pratile su je i kasnije kroz život. Katrina opisuje kako joj je narušeno samopouzdanje otežalo ulazak u zdrave partnerske odnose, a strah od ponavljanja porodičnog nasilja bio je jedan od razloga zašto nije želela da ima decu. “Plašila sam se da ne prenesem traumu na sledeću generaciju”, priznaje. Njen suprug je takođe bio saglasan sa tom odlukom, ali iz svojih razloga.
Iskustvo Katrine Kolijer pokazuje koliko je važno prepoznati i prekinuti ciklus nasilja u porodici. Njena priča je podsetnik da posledice emotivnog i fizičkog zlostavljanja mogu biti dugotrajne, ali i da je moguće pronaći snagu za izlazak iz začaranog kruga traume.