Dvanaest godina nakon iznenadne smrti sina, protođakon Ljubomir Ranković podelio je kako porodica nalazi utehu u veri i sećanju
Protođakon Ljubomir Ranković, poznat po svom duhovnom radu i posvećenosti pravoslavlju, pre 12 godina suočio se sa najvećom roditeljskom tragedijom – iznenadnim gubitkom sina Aleksandra. Aleksandar Ranković, teolog i saradnik svog oca, preminuo je u 41. godini života neposredno ispred vrtića, nakon što je svoju ćerku Saru, tada staru godinu i po dana, ispratio na čuvanje.
Otac Ljuba i njegova porodica – supruga Vera, ćerka Anđelka, snaja i unuci Sofija, Dušan i Sara – kroz godine su se suočavali sa bolom koji, kako kaže, „nema ljuće rane“. Opisuje trenutak gubitka: „Zamislite da mislite da ste najsrećniji čovek, a onda u jednom trenu sve nestane. Taj trenutak je kao udar groma, samo mnogo teži.“
Suočen sa pitanjem koje muči svakog roditelja u ovakvim okolnostima – zašto se to desilo baš njegovoj porodici – otac Ljuba je odgovore tražio u delima duhovnih velikana, posebno Svetog vladike Nikolaja. Kaže da ne zna šta bi izabrao da je mogao da odluči gde će se to desiti, ali ističe simboliku mesta: „Ako igde na ovom svetu ima mesta za Hrista, to je među decom.“
Aleksandar je bio i otac i najvažniji saradnik svom ocu, a njihova zajednička izdavačka misija bila je značajan deo života porodice Ranković. „Sve tehničke radnje, uvode, ideje, nosio je više nego ja i žrtvovao se“, ističe otac Ljuba.
Jedinu pravu utehu porodica pronalazi u rečima koje simbolizuju nadu i veru: „Na spomeniku moga sina stoji ‘Hristos vaskrse’. Jer vaskrsenje nije čekanje, vaskrsenje je život. Nema smrti. On je življi nego ikada – u našim razgovorima, u sećanjima, u svemu što radimo.“
Otac Ljuba naglašava da reči „smrt“ i „grob“ nikada ne izgovara i da kada obilazi sinovo počivalište, izgovara samo: „Hristos vaskrse“. Veruje da je vera u vaskrsenje ono što daje snagu i mogućnost da se život nastavi, a sećanje na sina ostane živo i prisutno u svakodnevici porodice.
Ova priča o gubitku, ali i o istrajnosti, ljubavi i veri, podseća da roditeljska bol može biti nezamisliva, ali da je snaga porodice i zajedničkih vrednosti ključna u pronalaženju nade i smisla.