Napuštena po rođenju, Anđela je zahvaljujući ljubavi usvojitelja i snazi karaktera izgradila srećan život i pomaže drugima
Anđela Milojević iz Užica kao beba je ostavljena u porodilištu avgusta 2000. godine, gde je prvih osam meseci života provela u bolničkoj sobi bez porodice. Njenu sudbinu iz korena je promenio članak u dnevnim novinama, zahvaljujući kojem su Miladin i Radica iz Despotovca saznali za njenu priču i odlučili da joj pruže dom posle dve decenije borbe sa sterilitetom. Anđela je tada dobila novo ime, sigurnost i roditeljsku ljubav koju do tada nije poznavala.
Danas je Anđela uspešna mlada žena, inženjerka elektrotehnike i nastavnica u osnovnoj školi, kao i posvećena majka četvorogodišnje devojčice Bogdane. U razgovoru otkriva kroz kakve je izazove prošla i kako je saznala istinu o svom poreklu. “Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana'”, ispričala je Anđela.
Osoblje bolnice, dirnuto njenom pričom, odlučilo je da joj dâ ime Milica i objavi vest u novinama, nadajući se da će joj pronaći porodicu. Miladin je jednog jutra na putu do posla kupio novine i video Anđelinu sliku. “Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene”, navela je Anđela.
Istinu o svom poreklu saznala je kao devojčica od sedam godina, i to slučajno, od komšinice. “Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena'”, priseća se Anđela. Taj trenutak bio je težak za porodicu, ali je Anđela istakla da nikad nije osećala stid zbog svog porekla.
Kroz godine, javila se i potreba da pronađe biološku majku. Susret je bio kratak i emotivno zahtevan. “Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene”, ispričala je Anđela. Kasnije je saznala i da ima brata i sestru, ali kontakt sa njima nije ostvaren jer su pod uticajem majke odbili vezu.
I pored svega, Anđela ne nosi gorčinu. “Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom”, kaže ona. Svoju životnu priču koristi da pomogne deci iz domova i podseti ih da njihova vrednost nije određena time što su napušteni. “Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede.”
Anđela danas sa ponosom gradi svoju porodicu i profesionalno pomaže drugima, verujući da je svaki deo njenog puta imao smisao i svrhu.