Viam (13) je zbog odluke oca prisilno napustila detinjstvo i školu, a njena ispovest o životu sa 29-godišnjim mužem osvetljava realnost mnogih devojčica
Trinaestogodišnja Viam iz Libana bila je primorana da napusti detinjstvo kada ju je otac, bez njenog pristanka, udao za 29-godišnjeg Muhameda. Sa suprugom se prvi put susrela na dan veridbe, a brak je za nju značio i prekid školovanja i potpunu zavisnost od muža, što je Viam opisala kroz svoju potresnu ispovest. U razgovoru, Viam je naglasila da je prinudna udaja ono što je najviše boli, jer je ostala bez prava na obrazovanje i priliku da odlučuje o svojoj budućnosti.
Najveći deo tereta nosi svakodnevica koju opisuje: “Ujutru čistim, perem veš i kuvam. Kada muž dođe, serviram mu hranu, kao i ostalim članovima porodice. Nakon toga, ponovo perem veš. Do tog trenutka već je podne. Moramo da skuvamo ručak, čistimo i peremo. Onda malo odmorimo, pa uveče ponovo čistimo. Uveče, moram da budem spremna za muža”, detaljno je navela Viam.
Na pitanje o bračnim dužnostima, Viam je istakla: “Ja sam sada supruga, a supruge moraju da rade sve to. Devojčice ne smeju da kažu ne.” Priznala je da, ukoliko odbije supruga, trpi fizičko nasilje i da o tome ćuti, jer nema obrazovanje koje bi joj omogućilo samostalnost. Na pitanje šta joj otac govori, odgovorila je: “Rekao mi je da je to moj muž i da moram da slušam i njega i svekra i svekrvu. Nisam mogla da mu kažem ne.”
Muhamed, njen suprug, izjavio je: “Oženio sam je da bih zasnovao porodicu, a uzeo sam je mladu da bih mogao da je podižem sam – da bismo se razumeli dok smo mladi.” Na pitanje šta očekuje od svoje žene, naveo je: “Mora da me sluša. Šta god da kažem, ona mora da posluša. Da pere, da čisti, da obavlja kućne poslove, da mi zagreje vodu i da služi moju porodicu.”
Slična iskustva podelile su i druge devojčice, poput četrnaestogodišnjih Zahre i Zejne, koje su takođe bile primorane na brakove u mladosti. Ova svedočenja ukazuju na ozbiljnost problema prinudnih brakova i posledica koje ostavljaju na živote mladih devojaka.
U nekim zajednicama, kao što je slučaj sa privremenim (mut’a) brakovima, ovakva praksa je deo tradicije, ali često dovodi do zloupotreba i otežava ženama pristup obrazovanju i samostalnosti. Ispovest Viam i njenih vršnjakinja podseća na značaj zaštite dečjih prava i borbe za jednakost žena.
