Ova izuzetna žena preživela je Titanik, ali i tuberkulozu i još dva brodoloma — hrabrost i vera vodile su je kroz život
Već na samom rođenju, život Violete Džesop bio je obeležen neizvesnošću. Lekari su njenoj porodici rekli da ne očekuju čudo, jer je sa tuberkulozom i bez mogućnosti lečenja, šanse za oporavak bile male. Međutim, Violeta je preživela prvu životnu borbu. Njena odlučnost da ostane uz porodicu i da ne odustane, obeležila je svaki naredni trenutak.
Prvi susreti sa nedaćama i snaga molitve
Iako je detinjstvo provela u skromnim uslovima, Violeta je rano naučila da se žrtvuje za druge. Prvo je napustila manastirsku školu kako bi pomogla majci i sestri. Zbog toga se brzo osposobila za domaćinske poslove i negu, što će kasnije spasiti mnoge živote. Osim toga, jedna starija monahinja poklonila joj je prevod stare jevrejske molitve, za koju je verovala da štiti od vatre i vode. Violeta je tu molitvu stalno nosila uz sebe.
Kada je počela da radi kao stjuardesa na prekookeanskim brodovima, nije mogla ni da zamisli kroz kakve će iskušenja proći. Međutim, njena želja da pomogne porodici bila je jača od straha. „Nisam želela da sedim skrštenih ruku dok moji najmiliji gladuju“, zapisala je u svojim memoarima.
Titanik i drugi brodolomi: hrabrost na ispitu
Na prvom brodolomu, na brodu Olimpik, Violeta je pokazala smirenost. Iako je brod udario u krstaricu Hok, ona nije paničila. S druge strane, njene nekadašnje učiteljice bile su prestravljene. Poklonjena molitva predstavljala je Violetinu svakodnevnu utehu. Kasnije, kada je služila na Titaniku, zadesila ju je još teža sudbina.
U trenutku kada je brod počeo da tone, Violeta je bila među retkima koji su ostali pribrani. Dok je pokušavala da pomogne drugima, uspela je da spasi i jednu bebu. „Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam uzela dete u naručje. U tom haosu, osećala sam da ne smem klonuti“, zapisala je. Takođe, potvrdila je da je orkestar svirao himnu „Bliže, Bože moj, tebi“ dok je Titanik nestajao pod talasima.
Preživljavanje i novi početak
Za vreme Prvog svetskog rata, Violeta je opet bila suočena sa brodolomom, ovaj put kao medicinska sestra. Kada je brod pogođen torpedom, nije oklevala. Skočila je u more, ali je udarila u kobilicu broda. „Moja gusta kosa ublažila je udarac. Zbog toga sam ostala pri svesti“, otkrila je kasnije. Iako povređena i preplašena, uspela je da preživi i ovu nesreću.
Nakon svega, Violeta je nastavila da živi skromno. Povukla se u malo mesto Grejt Ašfild, gde je pisala svoja sećanja. Redovno je posećivala manastir u kojem je nekada učila. O svojoj životnoj snazi i veri rekla je: „Verujem da nas molitva i vera mogu voditi kroz najteže trenutke. Zahvalna sam za svaki novi dan.“
Poruka ženama: snaga se ne meri izbegnutim nesrećama
Danas se ime Violete Džesop pamti kao simbol hrabrosti i izdržljivosti. Njena priča podseća da život, ma koliko težak bio, uvek može doneti novo svetlo. Violeta je izabrala da ne odustane. S druge strane, njena vera i spremnost da pomogne drugima, ostale su najlepše nasleđe koje je ostavila iza sebe.