Porodica Todić iz Skulanova gradi zajednički život uprkos izazovima, oslanjajući se na ljubav i podršku
U selu Skulanovo, nedaleko od Lipljana na Kosovu, već više od decenije žive Leonora i Časlav Todić, supružnici koji su pokazali da ljubav ne poznaje granice ni prepreke. Časlav, Srbin iz ovog kraja, i Leonora, Albanka iz Albanije, roditelji su dvoje dece i primer su zajedništva u sredini gde su mešoviti brakovi, iako prisutni, još uvek predmet pažnje.
Put do zajedničkog života nije bio lak za ovu porodicu. Časlav je čak šest puta putovao u Albaniju, pokušavajući da pronađe životnu saputnicu. “Dođe, uzme me poznanik iz Prizrena, pa zajedno idemo za Albaniju. Nekad se svidi, nekad ne, ali šesti put je bilo sreće”, kaže Časlav. Kada su se venčali, porodica nije imala ništa protiv njegovog izbora. “Niko nije mogao da utiče na moju odluku. Važno je da je žena dobra osoba, a ne kojoj naciji pripada”, naglašava on.
Leonora je došla u Skulanovo ne znajući srpski jezik, što je bio poseban izazov u prvim mesecima. “Kad sam se udala, nisam razumela ljude oko sebe. Tek nakon šest meseci počela sam bolje da govorim i razumem”, iskreno priča Leonora. Iako žive skromno od Časlavljeve plate i rada na zemlji, ističu da im je najvažnija složnost u porodici.
Najveći problem za Leonoru predstavljaju nedostatak ličnih dokumenata i nemogućnost zaposlenja. Više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega nije mogla da nađe posao ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Otvorila je malu krojačku radnju, ali posla ima veoma malo. “Sa muževljevom platom jedva izlazimo na kraj. Nemam ličnu kartu, ne mogu da radim. Do skoro nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da platim, tako je bilo i prilikom porođaja”, objašnjava Leonora.
Iako je promenila veru i prihvatila nove običaje, Leonora kaže da to nije bilo očekivano. “Privikla sam se na slavlje, mesim slavski kolač i za Božić idem u crkvu. Promenila sam veru, ali to je bila moja volja. Nisam ni slutila da će mi to postati deo svakodnevice”, priča ona. Časlav priznaje: “Nisam je terao, nisam ni tražio. To je želela sama.”
Njihova deca, Ognjen i Lena, rastu u toplom, iako skromnom okruženju. Ognjen, koji ima devet godina, priželjkuje novi računar za učenje i igranje, dok Lena, sedmogodišnjakinja, više voli autiće nego lutke i raduje se mogućnosti da ima telefon.
Skulanovo je nekada brojalo 84 domaćinstva, a sada ih je ostalo oko 40, uglavnom sa starijim stanovništvom. Porodica Todić svojom složnošću i upornošću daje nadu zajednici, pokazujući da granice postoje samo kada ih ljudi sami postave. Časlavljev otac Čedomir ističe: “Što je ona Albanka, meni nije važno. Važno je da su složni i da se poštuju.”
Na Kosovu je danas više od sto brakova u kojima su muževi Srbi, a supruge Albanke iz Albanije. Priča Leonore i Časlava pokazuje da su razumevanje, podrška i ljubav najvažniji temelji svakog zajedništva.