Priča o poznatom piscu, njegovoj supruzi doktorki, tajnoj vezi i izazovima sa kojima se suočavao tokom života
Branko Ćopić, jedan od najvažnijih pisaca 20. veka, živeo je život pun preokreta, emotivnih izazova i ličnih borbi. Svoju životnu sigurnost pronašao je kraj supruge Bogdanke Cice Ilić, ugledne pedijatrice, sa kojom se venčao 1951. godine. Njihova veza bila je stabilna i podržavajuća, ali je Ćopić kasnije upoznao Mirjanu, Dubrovčanku, 18 godina mlađu, u koju se zaljubio i sa kojom je godinama održavao diskretnu prepisku i retke susrete.
Ćopić je bio poznat po svom autentičnom stavu i hrabrosti da izgovori istinu, bez obzira na posledice. Njegova dela, oslobođena ideologije, protkana su blagim humorom koji je odražavao njegov karakter. Iako je uživao u uspehu, njegova privatna priča bila je znatno složenija. Pisma koja je slao Mirjani često je završavao rečima: „Pismo, naravno, odmah uništite”, brinući se za nju i njenu porodicu. Ipak, u jednom pismu joj je napisao: „Svi pisci moraju da piju jer tek onda kroz njih prolaze bure i oluje. Jedino koga znam da ne pije jeste moja prijateljica Desanka Maksimović.”
Iako su Branko i Bogdanka bili izuzetno bliski, njegova osećanja prema Mirjani ostala su tajna, a njihova veza diskretna. „Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovjekom, negoli književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savjesti”, napisao je Branko u pismu prijatelju, osvetljavajući svoju potrebu za ličnom i umetničkom slobodom.
Ćopićev život bio je obeležen i političkim pritiscima, posebno posle objavljivanja „Jeretičke priče“, zbog koje je bio marginalizovan iz tadašnjih društvenih krugova. Tokom jednog kongresa, čak je i njegova majka stala u njegovu odbranu izjavom: „Druže Tito, Branka možete kako god hoćete da ga nazovete, ali ne možete za njega reći da je izdajnik.”
Pred kraj života, Ćopić je bio sve usamljeniji. Poslednje sate proveo je u hotelu „Moskva“, gde je, po svedočenju prijatelja, bio neobično velikodušan sa osobljem, ostavljajući utisak čoveka koji donosi tešku odluku. Na mestu na kojem je okončao život, supruga je pronašla samo jednu ličnu stvar. Njegova smrt prošla je tiho, ali je ostavila snažan trag u svetu književnosti i kod onih koji su ga poznavali.
Ćopić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, a tokom života je napisao tri testamenta, u svakom ostavljajući sve što je imao svojoj supruzi Bogdanki. Ova priča osvetljava složenost emotivnih izbora, snagu lične istine i cenu koju ponekad plaćamo zbog autentičnosti. Branko Ćopić ostaje primer pisca koji je odabrao integritet i ljubav, uprkos svemu što ga je pratilo.