Najniži čovek u SSSR-u, često odbačen i neprihvaćen, postao je simbol upornosti i saosećanja kroz život ispunjen izazovima i ljubavlju
Konstantin Kosta Morozov (1936-2009) iz sela Sara u Uljanovskoj oblasti rođen je sa retkim genetskim poremećajem hondrodistrofijom, zbog kojeg njegove kosti gotovo nisu rasle i telo mu je ostalo izuzetno malo. Od samog rođenja suočavao se sa odbacivanjem i nerazumevanjem – babica je izgubila svest kada ga je ugledala, sveštenik je u početku odbio da ga krsti, a lekari su sugerisali eksperimente. Kao dete, Kosta je slušao nadimke poput „mali đavo“, „žaba“ i „patuljak“, ali je pokazao neverovatnu volju za životom i ranim razvojem.
Porodica je prošla kroz teške trenutke, naročito kada je otac, slomljen predrasudama sredine, izjavio: „Neka napusti svet onako kako je u njega došao. Ja neću na sebe preuzeti takav greh.“ Uprkos svemu, majka ga nije napuštala, a Kosta je rano naučio da čita, piše i pomaže u domaćinstvu. Posle rata, otac je prema Kostinim crtežima napravio šivaću mašinu, pa je porodica uspela da preživi od izrade vretena za predenje.
Kosta je, i pored ograničenja, voleo knjige i često bi satima čitao pod krevetom pri svetlu lampe, zbog čega ga je majka upozoravala: „Zapalićeš kuću time.“ Kasnije, u domu za osobe sa invaliditetom u Sengelejevu, postao je urednik lokalnih novina i pokretač malog pozorišta. Svojom harmonikom unosio je radost, a smešnim skečevima izvlačio osmehe drugih korisnika doma.
U tridesetim godinama, Kosta je upoznao Lidu, ženu koja ga je iskreno volela. „Lida me nije gledala kao drugačijeg. Kada je trebalo da stignemo negde brzo, jednostavno bi me podigla i nosila. Nikada se nisam zbog toga osećao manje vrednim“, ispričao je Kosta o njihovom odnosu. Tokom osamdesetih, zdravlje ih je izdalo, a porodicu su pogodile brojne bolesti. Odluku da prodaju sve i vrate se u dom za stare, Kosta je prihvatio mirno: „Stvorili smo svoj mali svet, bez obzira na prostor.“
U domu je vozio dečji bicikl po hodnicima, pomagao starijima i osobama sa invaliditetom oko sitnih popravki, a život je ispunjavao pažnjom prema drugima. Kosta je živeo 73 godine, ostavivši poruku: „Nikada ne dozvolite da vas tuđe reči definišu. Pronađite način da budete potrebni – to je ono što nas čini ljudima.“