Poznati književnik otvoreno o poslednjim danima sa suprugom i emotivnom praznini nakon njene smrti
Raša Popov, istaknuti pesnik i književnik, ostavio je dubok trag na srpskoj kulturnoj sceni, ali najdublji trag u njegovom srcu ostavila je njegova supruga Radojka. Njihova priča počela je na filmski način, a završila se tugom koju je Raša nosio do poslednjih dana života. U jednoj televizijskoj emisiji iz 2013. godine, na jednostavno pitanje kako se oseća, Raša je otvoreno priznao: “Dobro sam. Noćas sam sanjao kako me zove moja pokojna žena”, a suze su mu same krenule niz lice. Iako je pokušao da se priberе i nastavi razgovor, emocije su bile jače od njega.
Bojan, njegov sin, priseća se poslednjih trenutaka sa ocem: “Pre nedelju dana mi je obećao da će ostati živ dok ne stignem u Srbiju da se oprostimo. Znao je da ne mogu ranije da dođem. Ispunio je to obećanje.” Nakon što mu je pročitao molitvu, Raša je preminuo, ispunivši poslednju želju – da još jednom vidi sina.
Njegova ćerka je govorila o očevom dugogodišnjem zdravstenom stanju, ističući da je dijabetes često uticao na njegovo raspoloženje i bistrinu misli. “Poslednje dane dočekao je kao u magli,” rekla je, naglašavajući koliko je gubitak Radojke bio nenadoknadiv za Rašu.
Jedan od načina na koji je pokušavao da se nosi sa bolom bila je svakodnevna rutina – sećanja na Radojku, pesme i stihovi koje joj je posvećivao. U jednom od svojih poslednjih stihova, Raša je zapisao: “Moja duša je staro vino bez pretakanja… Nit’ znam koliki prostor ona zauzima, može li je ikoji silnik srpkom popiti i kakvim će se bunilom on opiti.”
Priča Raše Popova je podsećanje na to koliko ljubav i gubitak oblikuju naš život. Njegova posvećenost supruzi i porodici, kao i reči ispunjene tugom i nežnošću, ostaju kao snažna poruka svim ženama koje su izgubile voljenu osobu – da su sećanja, nežnost i iskrene emocije ono što nas drži i kada fizički rastanak postane neminovan.