Kako je jedna mlada žena uspela da sačuva zdrav razum i veru u život tokom 72 sata u improvizovanom kovčegu
Barbara Mekl je 1968. godine proživela iskustvo koje bi mnoge slomilo. Sa samo 20 godina, postala je žrtva otmice koja je potresla celu Ameriku. Sve je počelo jedne decembarske večeri u Atlanti, kada su na vrata njenog doma pokucali nepoznati ljudi predstavljajući se kao policija. U trenucima zbunjenosti i straha, Barbara i njena majka nisu imale šansu da reaguju. Barbaru su otmičari odveli iz kuće, a majku ostavili bez svesti.
Njena porodica, uplašena i očajna, odmah je obavestila policiju. Barbarin otac je bio svestan da svaka pogrešna odluka može ugroziti život njegove ćerke. Otmica je bila pažljivo isplanirana, a otmičari su tražili otkup i dali uputstva porodici da ne kontaktira policiju. Barbara je ubrzo shvatila da je zarobljena u improvizovanom sanduku, zakopana pod zemljom, sa ograničenim zalihama vode i vazduha.
Sama u potpunom mraku, Barbara se suočila sa najdubljim strahovima. “Bilo je trenutaka kada sam mislila da neću izdržati. Ali znala sam da moram ostati pribrana, zbog sebe i svoje porodice”, priseća se Barbara. Otmičari su joj ostavili poruku: “Ne brini, bezbedna si. Vratićeš se kući do Božića.” Međutim, uređaj za ventilaciju je ubrzo prestao da radi, a ona je ostala u tišini i tami punih 83 sata.
Kako bi sačuvala zdrav razum, Barbara je zamišljala praznične trenutke sa porodicom, pevušila božićne pesme i podsećala sebe da nije sama. “Svakog trenutka sam razmišljala o majci i ocu, o tome kako ćemo ponovo biti zajedno. To mi je davalo snagu da izdržim.”
Nakon četiri dana agonije, spasilački timovi su pronašli Barbaru živu. Njena prva reakcija bila je osmeh kroz suze, zahvalnost što je preživela. Posle ovog iskustva, Barbara je napisala knjigu u kojoj je opisala kako su joj pozitivan stav i vera u porodicu pomogli da preživi. “Nikada neću zaboraviti taj osećaj kada sam ugledala svetlost i shvatila da sam slobodna. To je bio novi početak.”
Godinama kasnije, Barbara se udala za svog prijatelja Stjuarta Vudvorda, sa kojim je imala dvoje dece. Iako je život nije mazio, pronašla je snagu da nastavi dalje i danas, sa osmehom, deli svoju priču kao podsećanje da ni u najmračnijim trenucima ne treba gubiti nadu.