Iskrena ispovest o odrastanju u toksičnoj porodici i putu ka ličnom miru
Katrina Kolijer, danas 54-godišnjakinja iz Londona, otvoreno govori o složenim emocijama koje su je obuzele kada je primila vest o smrti svoje majke u 87. godini. Poziv je stigao kasno u noć, a Katrina je, umesto tuge, osetila iznenađujuće olakšanje, što je sama opisala kao „najveće u životu”.
Odrasla u porodici sa četvoro dece, Katrina je detinjstvo provela pod fizičkim i verbalnim nasiljem majke, koju opisuje kao osobu sa izraženim narcisoidnim osobinama, sklonom manipulaciji i kontroli. „Moja majka nikada nije bila obična majka – umesto brige i topline, dobijali smo strah i kazne“, priznaje Katrina, navodeći da su i njeni brat i sestre bili žrtve različitih oblika zlostavljanja.
Porodično nasilje nije prestalo ni kada je Katrina odrasla – iako je fizičko zlostavljanje prestalo u tinejdžerskim godinama, verbalno omalovažavanje i osećaj nedovoljnosti nastavili su da je prate sve do prekida kontakta, u 43. godini. „Nikada nisam bila dovoljno dobra, uvek sam se osećala manje vrednom“, kaže Katrina. Odluka da potpuno prekine svaki kontakt bila je prelomna tačka u njenom životu, a majčina smrt donela joj je osećaj sigurnosti koji ni fizička distanca nije mogla da pruži.
Toksična atmosfera u porodici ostavila je trag i na kasniji život. Katrina je napustila fakultet, rano počela da radi, a u partnerskim odnosima često birala pogrešne ljude. Prva veza bila je nasilna, a kasnije, i kada je pronašla brižnog partnera, nije verovala da zaslužuje ljubav. Strah da ne ponovi porodični obrazac bio je toliko snažan da je donela odluku da neće imati decu, na šta je i njen suprug pristao.
Katarina je potražila stručnu pomoć i u četrdesetoj godini dobila dijagnozu kompleksnog posttraumatskog stresnog poremećaja. Kroz terapiju je shvatila da ne može promeniti prošlost, ali može izabrati mir za sebe. O svojim iskustvima napisala je memoare, ističući da „ne bi svako trebalo da bude roditelj“ i da je važno prepoznati i prekinuti toksične porodične obrasce.
Nakon majčine smrti, Katrina je prvi put u životu osetila da su unutrašnji glasovi sumnje utihnuli. „Njen glas, koji mi je ceo život govorio da ne vredim, konačno je utihnuo“, napisala je u svojim sećanjima. Danas nastavlja dalje, svesna da njena priča može ohrabriti i druge žene koje su odrasle u sličnim okolnostima da potraže pomoć i izgrade život bez straha.
