Premenstrualni sindrom može značajno uticati na svakodnevicu, a razlozi za razlike u simptomima kriju se u genetici, hormonima i načinu života
Premenstrualni sindrom (PMS) predstavlja čest zdravstveni problem sa kojim se suočavaju žene u reproduktivnom dobu, obično u drugoj polovini menstrualnog ciklusa. Prema podacima iz medicinskih istraživanja, čak 80 odsto žena oseti barem jedan simptom PMS-a, dok se kod 30 do 40 odsto javljaju kombinovani fizički i psihički simptomi koji mogu poremetiti svakodnevni život. Iako mnogi PMS doživljavaju kao prolaznu neprijatnost, za deo žena ovaj period predstavlja ozbiljan izazov.
Simptomi PMS-a variraju od blage nervoze i umora, do izražene razdražljivosti, nesanice, bolova u leđima, oticanja, dobitka u težini i depresivnog raspoloženja. Kod manjeg broja žena, oko 3 do 6 odsto, javlja se teži oblik poznat kao premenstrualni disforični poremećaj (PMDD), koji je u medicinskoj klasifikaciji svrstan među depresivne poremećaje i zahteva poseban multidisciplinarni pristup.
Glavni uzrok PMS-a leži u promenama nivoa polnih hormona – estradiola i progesterona – u lutealnoj fazi ciklusa. Iako su hormonski nivoi najčešće u granicama normale, kod nekih žena postoji povećana osetljivost nervnog sistema na te promene. To može izazvati promene u neurotransmiterima poput serotonina, što se odražava na raspoloženje i fizičko stanje. Genetska predispozicija, kao i određeni stilovi života poput gojaznosti, pušenja, konzumacije alkohola, fizičke neaktivnosti i izloženosti stresu, povećavaju rizik od izraženijih simptoma.
Dr Milica Novaković, ginekolog-endokrinolog, ističe: “Simptomi PMS-a nisu izmišljeni niti preuveličani. Žene koje ih doživljavaju na intenzivan način zaslužuju razumevanje i odgovarajuću podršku, bez stigmatizacije.”
Važno je napomenuti da se PMS ne može dijagnostikovati laboratorijskim analizama, već se dijagnoza postavlja na osnovu praćenja simptoma kroz najmanje dva ciklusa. Preporučuje se vođenje dnevnika tegoba, što olakšava prepoznavanje obrazaca i razlikovanje PMS-a od drugih poremećaja, kao što su problemi sa štitnom žlezdom ili psihički poremećaji.
Lečenje PMS-a zavisi od težine simptoma. Kod blažih oblika pomažu promene u ishrani, fizička aktivnost i tehnike opuštanja. Kod težih slučajeva, u dogovoru sa lekarom, mogu se primeniti hormonska terapija ili lekovi za regulaciju raspoloženja. Važno je izbegavati samostalno lečenje i uvek se obratiti stručnjaku za savet i podršku.
Za žene koje se suočavaju sa ozbiljnim simptomima PMS-a, savetuje se razgovor sa ginekologom ili endokrinologom, a po potrebi i sa psihijatrom, kako bi se obezbedila adekvatna terapija i unapredio kvalitet života. “Pravovremena procena i individualizovan pristup mogu značajno olakšati tegobe i omogućiti ženama da se osećaju bolje”, zaključuje dr Novaković.
Za tačnu dijagnozu i savet obratite se lekaru.
