Psihološkinja otvoreno govori o snazi majčinske ljubavi, suočavanju sa tugom i izborima koji su oblikovali njen život
Aleksandra Janković, psihološkinja iz Beograda, svoju životnu priču obeležila je snažna majčinska ljubav i bolan gubitak ćerke Ane, koja je tragično preminula 1998. godine, u šestnaestoj godini života. Iako je bila veoma mlada kada je postala majka, Aleksandra je Anu doživljavala kao centar svog sveta. Brak sa advokatom Vladimirom Slijepčevićem nije potrajao, ali su, uprkos razvodu, ostali povezani kroz zajedničku brigu o Ani.
Gubitak jedinice ostavio je dubok trag na Aleksandrinom životu. Kako kaže, od tog trenutka vreme se za nju deli na pre i posle Ane. “Sve se meri Anom”, ističe Aleksandra, dodajući da je njena ćerka bila posebna u svakom smislu – nežna, intuitivna i duboka. “Nisam htela drugo dete, ne bih ga mogla voleti kao Anu”, iskreno priznaje Aleksandra, objašnjavajući da su se njene emocije i odluke uvek oslanjale na odnos koji je imala sa ćerkom.
U periodu nakon tragedije, Aleksandra je podršku nalazila u porodici i bliskim ljudima, ali i kroz duhovni razgovor i traženje smisla. Posebno pamti rečenicu svog oca: “Mi sada treba da živimo onako kako bi Ana želela”. Taj trenutak bio je prekretnica, jer je shvatila da tuga ne treba da bude osnov njenog života, već ljubav koju može dalje da prenosi.
Iako su joj dani sreće, poput proslava vršnjaka njene Ane, često bili bolni podsetnici na ono što je izgubila, Aleksandra je naučila da bol pretvori u snagu i podršku drugima. Decu svojih prijatelja gledala je sa posebnom pažnjom, a posao joj je pomogao da nastavi dalje i pronađe novu svrhu. “Često se pitam šta bi Ana rekla, i uvek dobijem odgovor – njen odgovor je milost”, naglašava Aleksandra.
Za nju je važno da Ana ne ostane samo uspomena, već večito prisustvo u njenom životu. Iako ne voli da odlazi na groblje, jer, kako kaže, “ne tražim žive među mrtvima”, Aleksandra i danas, više od dve decenije kasnije, živi sa ljubavlju koja prevazilazi bol. Svoju priču deli sa drugim roditeljima koji su prošli kroz slična iskustva, verujući da kroz razumevanje i podršku mogu zajedno da pronađu snagu.
Na kraju, Aleksandra ističe: “Ana je moj najveći tihi saveznik”. Njena životna priča ostaje primer kako majčinska ljubav i posvećenost mogu preoblikovati čak i najtežu životnu tugu.