Priča o snazi jedne majke, potrazi za ocem i važnosti oproštaja u životu Aleksandre Mihajlović iz Pančeva
Aleksandra Mihajlović iz Pančeva danas je priznati književnik, profesorka i doktor nauka, ali njen životni put je bio sve samo ne jednostavan. Rođena je 1967. godine kao dete zabranjene ljubavi između Srpkinje iz porodice Blažić iz Bratunca i muslimana iz porodice Selmanagić iz Srebrenice. Zbog neprihvatanja njihove veze od strane obe porodice, Aleksandrini prvi meseci života protekli su u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu.
Njena majka, koja je ostala sama i bez podrške, odlučila je da se bori za ćerku. „Rekla je jedno veliko ‘ne’. Bez posla, bez ičega, počela je da radi, skupljajući novčić po novčić… Posle skoro godinu dana došla je po mene u Zvečansku i odvela me sa sobom“, priseća se Aleksandra. Odrasla je uz majku u Pančevu, noseći sa sobom i srčanu manu zbog koje je detinjstvo bilo otežano, ali i prazninu zbog odsutnog oca. Ipak, majka je uvek pokazivala snagu i nikada nije govorila loše o Aleksandrinom ocu, učeći je da ne osuđuje druge.
Potreba da upozna svog oca rasla je tokom godina. Sa 16 godina, Aleksandra je skupila hrabrost i odlučila da ga pronađe. Nakon svađe sa majkom, krenula je peške od Pančeva prema Beogradu, odlučna da put nastavi do Sarajeva. „Ja sam mami rekla da hoću da idem da vidim oca, da je to moja psihološka potreba… Put je bio mračan, neosvetljen… I dan-danas znam svaku stopu od Pančeva do Beograda“, kaže Aleksandra. U pomoć su joj priskočili ujak i ujna, te je već sutradan otputovala u Sarajevo.
Susret sa ocem bio je kratak i emotivan. „Prišla sam i predstavila se. A on je rekao: ‘Sanjao sam te.’“ Proveli su zajedno jedan dan, bez pitanja i zamerki. Na rastanku je dobila obećanja o nastavku viđanja, ali ona nisu ispunjena. Nakon nekoliko meseci, usledio je hladan telefonski razgovor, što je za Aleksandru bio bolan trenutak. „Bio je leden. Mnogo je bolelo. Ali nisam želela da unosim mržnju u sebe. Znala sam da bih time povredila samo sebe.“
Kasnije je pokušala da obnovi kontakt, ali bez uspeha. Čak ni vest da je postao deda nije naišla na radost sa njegove strane. „Nemam potrebu da sudim. Svako nosi svoje razloge koje mi ne znamo“, ističe Aleksandra. Kada je saznala da joj je otac bolestan, želela je da mu pomogne, ali nije stigla – preminuo je.
Danas, Aleksandra svoju snagu crpi iz oproštaja i ljubavi koju je dobila od majke i porodice. Svoj život je pretočila i u roman, a u svom stavu prema prošlosti ostaje dosledna: „Niko ne živi u Diznilendu. Svi imamo svoje priče. Ali ako odlučimo da budemo hrabri, uporni i da biramo ljubav, možemo da izvezemo lep život.“
