Ova pojava je deo razvoja i nije razlog za brigu, ali način na koji roditelj reaguje utiče na dečji odnos prema telu i emocijama
Roditelje često iznenadi ili zabrine kada primete da malo dete dodiruje svoje genitalije. Ovakvo ponašanje može izazvati nelagodu, pa se postavlja pitanje da li je reč o nečemu neprimerenom. Pedijatri i dečji psiholozi ističu da je u većini slučajeva ovo normalna i očekivana faza u razvoju. Deca su po prirodi radoznala i istražuju svoje telo, jednako kao što otkrivaju prste ili stomak, tako im pažnju privlače i intimni delovi tela. Najčešće se ovakvo ponašanje javlja između druge i pete godine, posebno u periodu kada se dete odvikava od pelena ili uči da koristi nošu. Tada genitalije postaju dostupnije i privlače pažnju, a dete primećuje da dodirivanje tog dela tela donosi prijatan ili umirujući osećaj, zbog čega to može ponavljati.
Važno je naglasiti da ovo nije seksualno ponašanje, niti ima seksualnu pozadinu. Dečji psiholozi objašnjavaju da deca tog uzrasta nemaju seksualne namere ni razumevanje društvenih normi o privatnosti. Dodirivanje genitalija je način telesnog istraživanja i samoumirivanja, bez skrivene simbolike. Reakcija roditelja u ovom trenutku je izuzetno važna, jer oblikuje dečji odnos prema sopstvenom telu i granicama.
Stručnjaci savetuju da dete ne treba grditi, postideti ili kažnjavati zbog ovog ponašanja. Negativne reakcije mogu navesti dete da misli da je telo nešto loše ili sramno, ili da nastavi sa ponašanjem iz radoznalosti ili potrebe za pažnjom. Kod kuće je najčešće najbolje ne pridavati poseban značaj ovome, jer se ponašanje obično povlači samo od sebe. U polujavnim i javnim situacijama, preporučuje se blago preusmeravanje pažnje na igru, crtanje ili neku drugu aktivnost. Ako dete nastavi, diskretno okretanje i izostanak burne reakcije često su dovoljni.
Kako dete raste, važno je uvoditi razliku između privatnog i javnog prostora. Preporučuju se jednostavne i mirne rečenice, na primer: “Neke stvari su u redu kada smo sami kod kuće, ali ne radimo to pred drugima.” U javnosti se može nežno skloniti detetova ruka i skrenuti pažnja, uz pohvalu kada dete uspe da sačeka da dođe kući. Ovako dete uči granice bez osećaja stida ili krivice.
Pedijatri podsećaju da ponekad dodirivanje nije posledica radoznalosti, već osnovnih potreba – dešava se kada dete oseća nelagodnost, svrab ili mora u toalet. U takvim situacijama korisno je pitati dete da li mu treba pomoć ili toalet. Ukoliko se ponašanje ponavlja često, deluje opsesivno ili je dete uznemireno, savetuju se konsultacije sa pedijatrom, jer u pozadini može biti stres ili emocionalna nesigurnost.
Najvažnije je da roditelji ostanu smireni i pokažu poverenje u prirodan razvoj deteta. Nežno usmeravanje i jasne, ali tople granice pomažu detetu da razvije zdrav odnos prema telu i osećanjima, bez straha ili stida.
