Iskustvo samohrane majke iz Velike Britanije otkriva koliko je važno prepoznati simptome kod devojčica na vreme
Olivija Kesel, doktorka i samohrana majka iz Velike Britanije, godinama je živela pod velikim pritiskom zbog neobičnog i agresivnog ponašanja svoje ćerke Aleksandre. Problemi su započeli još pre puberteta, kada je Aleksandra počela da pokazuje izlive besa, fizičke napade i potpunu emotivnu nestabilnost kod kuće, dok je u školi bila povučena i kontrolisana. Olivija ističe da je zbog toga često bila na ivici izdržljivosti i osećala se posramljeno i usamljeno, jer nije znala kome može da se poveri, a okolina bi je olako osuđivala kao lošu majku.
“Godinama sam se plašila običnih razgovora sa ćerkom. Svaki zahtev ili savet mogao je da izazove burnu reakciju, a posledice su bile vidljive na meni – od modrica do ugriza. Ipak, ni u jednom trenutku nisam poželela da je napustim, jer sam znala da je iza svega nešto što ni ona ne može da kontroliše”, kaže Olivija.
Prvi ozbiljan znak da Aleksandra ima specifične potrebe javio se kada joj je u osmoj godini dijagnostikovana disleksija, a kasnije su se problemi sa pažnjom i impulzivnošću dodatno pojačali ulaskom u pubertet. Olivija navodi da je Aleksandra kao mala prebolela meningoencefalitis, zbog čega je imala i blagu cerebralnu paralizu, ali da su prave teškoće nastupile tek tokom adolescencije. “Simptomi su postajali sve izraženiji kako su hormonske promene napredovale. Svakodnevno sam se borila sa njenim napadima besa, a umor i stres su postali deo moje svakodnevice.”
Nakon što je jednom prilikom tokom sukoba bila ozbiljno povređena, Olivija je odlučila da potraži stručnu pomoć. Psiholog je tada dijagnostikovao Aleksandri ADHD, neurorazvojni poremećaj koji najčešće podrazumeva probleme sa pažnjom, impulzivnošću i emotivnom regulacijom. “Shvatila sam da Aleksandra nije nasilna iz loše namere, već da njen mozak funkcioniše drugačije. To saznanje mi je donelo ogromno olakšanje.”
Danas, zahvaljujući pravilnoj terapiji, lekovima i promeni pristupa u vaspitanju, Aleksandra je srećna i stabilna tinejdžerka. Olivija naglašava koliko je važno da roditelji, posebno majke devojčica, prepoznaju rane simptome ADHD-a. “Kod devojčica se često simptomi ne prepoznaju do puberteta, a emotivna disregulacija je veoma česta. Ako sam ja kao lekar to previdela, svako može pogrešno protumačiti ponašanje svog deteta.”
Olivijina priča pokazuje da roditelji ne treba da osećaju sramotu ili krivicu, već da je traženje pomoći znak snage i brige za dete. Prava podrška i razumevanje ključni su za kvalitetniji odnos i bolji život cele porodice.