Priča o dvoje mladih koji su, uprkos teškim ranama i ratnom haosu, izrekli sudbonosno ‘da’ među bolničkim krevetima
Svetozar Pudarić i Sanda upoznali su se i zavoleli u Sarajevu, a njihova sudbina ispisala je jednu od najposebnijih ljubavnih priča iz ratnog perioda devedesetih. U oktobru 1992. godine, u trenutku kada je Sarajevo bilo pod neprekidnim granatiranjem, oboje su teško ranjeni u istom minobacačkom napadu. Posle povreda, završili su u različitim bolnicama, suočeni sa velikom neizvesnošću i borbom za oporavak.
Svetozar i Sanda su deset dana nakon nesreće, na nagovor zajedničkih prijatelja, uspeli ponovo da se sretnu. U atmosferi koja je bila sve osim obične, među medicinskim aparatima i zavojima, doneli su odluku da se venčaju. Svadba je održana u bolničkoj sobi, a prisustvovali su prijatelji, lekari i medicinsko osoblje. Tog dana, umesto tradicionalne sale i venčanica, njihovo “da” izrečeno je u pidžamama, ali sa neverovatnom snagom i toplinom.
Fotografija sa ovog nesvakidašnjeg venčanja, koju je zabeležio fotograf Didije Torš, danas se smatra simbolom istrajnosti i nade. Na njoj se vide Svetozar i Sanda, nasmejani u bolničkim krevetima, okruženi dragim ljudima koji su pevali i slavili život, bez obzira na okolnosti.
Novinarka Arijana Saračević-Helać godinama kasnije je podelila svoje sećanje na ovu priču: “Mlađima pričam o njegovom ratnom venčanju. On i njegova tadašnja devojka Sanda, ranjeni su od iste granate. Izgubili noge. Odvezli ih u različite bolnice. Na nagovor prijatelja, nakon 10 dana, sastave ih i u istom bolničkom krevetu i venčaju. Došlo puno raje, pevali Nadrealisti. Doktori dozvolili da se i zapali i malo popije. U to vreme zla, bila je to bajka. Ali bila je.”
Svetozar Pudarić, rođen 1958. godine, završio je arheologiju u Beogradu, a nakon rata se aktivno bavio politikom i doprinosio društvu kroz različite funkcije. Preminuo je 2020. godine u Sarajevu, ali njihova priča ostaje snažan podsetnik da ljubav može pronaći put čak i kroz najteže izazove.