Nakon smrti majke, medicinska sestra iz Turije donela je tešku odluku za dobrobit porodice
Slobodanka Brkić iz Turije suočila se sa izazovom koji je promenio njen život. Posle smrti majke, ona je preuzela brigu o teško bolesnom bratu, osamnaestogodišnjem Iliji, koji ima cerebralnu paralizu, epilepsiju i hidrocefalus. Iako je bila sigurna da će ispuniti obećanje dato majci i nikada ga neće smestiti u dom, svakodnevne obaveze su je, na kraju, dovele do toga da mora da preispita tu odluku. Fokus_keyphrase „briga o bratu“ bila je tema koja je određivala njenu svakodnevicu i emotivne izbore.
Već od detinjstva, Slobodanka je naučila šta znači prilagoditi se potrebama drugog člana porodice. Njena majka bila je samohrana, a porodica je, osim toga, prolazila kroz brojne zdravstvene izazove. „Meni je sve to bilo normalno jer nisam znala da s njim nešto nije u redu“, kaže Slobodanka, prisećajući se vremena kada nije shvatala ozbiljnost Ilijinog stanja.
Briga o bratu i svakodnevni izazovi
Kako je vreme prolazilo, porodični život se potpuno prilagodio specifičnim potrebama Ilije. Slobodanka i majka su, osim toga, organizovale svoj dan prema njegovoj terapiji, napadima i svakodnevnoj nezi. Pored toga, retko su mogli da putuju ili učestvuju u zajedničkim aktivnostima. „Na more smo otišli samo jednom“, priča Slobodanka. Ipak, deca iz okoline nisu uvek imala razumevanja, pa su je često zadirkivala zbog brata.
Kasnije, kada je postala majka, Slobodanka je pokušavala da balansira između brige o deci, poslu i zahtevima koje nosi briga o bratu. Međutim, kako su obaveze rasle, sve teže je uspevala da pronađe vreme i energiju za svoju porodicu. „Shvatila sam da će i moja deca imati detinjstvo slično mom i da neću moći da budem tu za njih onoliko koliko želim“, iskreno kaže.
Teška odluka i novi početak
Povratak na posao dodatno je otežao situaciju. Slobodanka radi kao medicinska sestra, pa je fizički iscrpljena i kod kuće nastavljala sličnu negu kao na poslu. Porodica nije mogla da ode ni na kraći odmor. Konačno, odlučila je da razmotri mogućnost da Iliju smesti u dom, iako joj je to ranije bilo nezamislivo. „Bila sam jako ljuta i besna što uopšte traže od mene da ga smestim u dom“, priznaje.
Proces traženja odgovarajuće ustanove nije bio lak. Centar za socijalni rad slao je zahteve, ali su odgovori najčešće bili negativni zbog nedostatka mesta ili neprilagođenog profila korisnika. Tek kada je Ilija postao punoletan, dom Veternik je primio njegov zahtev, i porodica je dobila vest da je primljen.
Takođe, Slobodanka je tokom ovog procesa često sumnjala u svoju odluku. „Svakog dana sam razmišljala da ih pozovem i kažem da odustajem“, navodi. Ipak, kao rezultat celokupnog iskustva, shvatila je da ponekad, iz ljubavi prema porodici, žene moraju da donesu teške odluke koje su u najboljem interesu svih članova.
Briga o bratu, naglašava Slobodanka, uvek će biti deo njenog života, ali sada može više da se posveti i svojoj deci i sebi.