Iako je decenijama negovala majku i oca, Dušica Đekić ostala je uskraćena za porodičnu imovinu zbog tradicionalnih pravila o nasleđivanju
Dušica Đekić iz Mionice, žena koja je 33 godine posvetila brizi o svojim roditeljima, ostala je iznenađena kada je na dan očeve sahrane saznala da gotovo čitavo porodično nasledstvo pripada njenom bratu. Dušica je bila glavni oslonac porodice, svakodnevno obavljala sve obaveze, negovala roditelje i brinula o njima, dok su njen brat i sestra bili pošteđeni tih odgovornosti.
Pitanje raspodele imovine u mnogim tradicionalnim porodicama i dalje je tema koja izaziva razočaranje kod ženskih članova. U Dušičinom slučaju, kuća, okućnica, šume i poljoprivredno zemljište većinom su postali vlasništvo brata, dok je njoj pripalo samo 65 ari njive. Kada se nije odrekla tog dela u korist brata, porodica ju je označila kao “onu lošu”.
“Najviše sam brinula o roditeljima, vozila ih lekaru, pomagala u svemu. Očekivala sam da će mi to biti priznato i da ću naslediti više od onih koji nisu učestvovali u brizi”, kaže Dušica. Istina o dogovoru roditelja i brata, odnosno ugovoru o doživotnom izdržavanju kojim je brat unapred stekao većinu imovine, otkrivena joj je tek posle očeve smrti. Ugovor je potpisan u tajnosti, a sve obaveze prema roditeljima Dušica je i dalje obavljala sama.
Dušica se priseća detinjstva i osećaja da je uvek bila zapostavljena u odnosu na brata, za kojeg je navodi majka govorila da treba da dobije sve jer je muško. “Ja sam uvek bila ‘nigde’, ni prva ni poslednja. Prvom detetu su se radovali, a ja, drugo, žensko, nisam bila za radovanje. Treće dete je sin, i to je bilo kao prvo”, iskrena je Dušica.
Zbog ovakvih odluka odnosi među braćom i sestrama su trajno narušeni. Sa bratom više ne razgovara, a ni odnos sa majkom nije ostao nepromenjen. Dušica priznaje da je najviše boli nedostatak priznanja za godine posvećenosti i ljubavi. “Ne boli me materijalno, već što moji roditelji nisu cenili moj trud i žrtvu. Smatram da roditelji ne treba da zapostavljaju decu koja brinu o njima, već da im daju priznanje i poštovanje.”
Dušica se priseća i perioda kada je brinula o mlađem bratu kao o svom prvom detetu, ali ni taj doprinos nije bio prepoznat. Iako je očekivala da će brat razumeti njenu žrtvu i podržati je, to se nije dogodilo. “On je mogao da kaže: ‘Dajte sestri više’, ali nije. Čak mu je žao i ovog što sam dobila.”
Danas Dušica vodi unutrašnju borbu između ljubavi i razočaranja prema porodici, pogotovo prema majci od koje nikada nije dobila objašnjenje ili podršku. “Podeljena sam, volim je, ali sam i ljuta zbog svega što se desilo”, zaključuje Dušica. Njena priča ostaje važna poruka o vrednovanju ženskog truda i ravnopravnosti u porodici.