Mlada žena iz Portsmuta deli iskustva sa retkim poremećajem sna koji ometa svakodnevni život i odnose
Čarli Baloki, dvadesettrogodišnjakinja iz Portsmuta, živi sa narkolepsijom tipa 1 (neuobičajen poremećaj sna koji izaziva iznenadnu pospanost i slabost mišića). Ovaj sindrom može dovesti do toga da zaspi bilo gde, pa tako Čarli često zaspi na javnim mestima, u prevozu ili čak tokom razgovora. Narkolepsija tipa 1 često se pogrešno tumači u društvu, zbog čega mnogi ne razumeju ozbiljnost ove bolesti. Zbog toga, osobe poput Čarli nailaze na nerazumevanje, pa ih okolina često pogrešno smatra lenjima ili preosetljivima.
Simptomi narkolepsije tipa 1: kako prepoznati problem
Ovaj poremećaj uključuje iznenadnu pospanost, ali i katapleksiju – trenutni gubitak kontrole nad mišićima koji se javlja usled jakih emocija. Takođe, simptomi mogu uključivati nemogućnost govora ili pokreta, iako je osoba svesna svega oko sebe. Osim toga, epizode se mogu dogoditi dok osoba jede, vežba ili obavlja svakodnevne zadatke. Kao rezultat, život sa ovim poremećajem može biti opasan, naročito kada osoba zaspi u kupatilu ili pored šporeta.
Zapravo, Čarli Baloki je izjavila: „Ljudi često misle da dramatizujem ili glumim. Nekoliko puta su me prijavljivali nadređenima na poslu, ali ja ne mogu da kontrolišem kada ću zaspati.“ Ipak, ona ističe da je najteže kada okolina ne pokazuje razumevanje, naročito u školi i na javnim mestima.
Narkolepsija tipa 1 i svakodnevni život: izazovi i podrška
Međutim, ovaj poremećaj nije samo neprijatnost. On može predstavljati ozbiljnu opasnost. Takođe, Čarli je nekoliko puta zaspala u opasnim situacijama, kao što su kupanje u kadi ili korišćenje rerne. „Jednom sam zaspala dok mi je hrana bila u rerni i probudila se tek nakon što se aktivirao alarm za dim. To je bilo strašno, ali sam imala sreće“, ispričala je Čarli. Osim toga, u javnom prevozu je doživela neprijatnosti: „Vozač autobusa mi je vikao da sam lenja i glupa. Bila sam potpuno sama i nisam znala gde se nalazim.“
Problemi su se prvi put pojavili kada je Čarli imala 12 godina. Iako je bila odličan đak, stalno je zaspivala na časovima. Lekari su isprva tvrdili da su u pitanju hormoni ili pubertet. Tek pred 18. rođendan, nakon što je njena majka insistirala na daljim analizama, konačno joj je postavljena dijagnoza. Takođe, njen slučaj pokazuje koliko je važno slušati svoje telo i tražiti drugo mišljenje ako simptomi ne prolaze.
Kako narkolepsija tipa 1 utiče na odnose i posao
Zbog bolesti, Čarli ne sme da vozi, a na poslu je često nailazila na nerazumevanje. Ipak, napominje da danas ima sreću da radi u timu koji pokazuje razumevanje. „Moji šefovi su divni. U kancelariji imam sofu na kojoj mogu da odspavam ako mi je teško“, kaže ona. Takođe, njen partner je pre prvog sastanka istraživao kako da joj bude podrška.
Na kraju, Čarli naglašava da koristi humor kao način da se nosi sa svakodnevnim izazovima: „Ako se ne smeješ, plakaćeš.“ Dodaje da joj je bolest pomogla da pronađe karijeru i život koji voli. Ipak, savetuje svima koji prepoznaju slične simptome da potraže pomoć stručnjaka što pre.
Za tačnu dijagnozu i savet obratite se lekaru.