Kako je poznati pevač pomagao drugima i u najtežim trenucima ostao okružen ljubavlju i iskrenim prijateljima
Džej Ramadanovski, čovek čije ime zauvek ostaje upisano u svetu muzike, bio je poznat ne samo po svom glasu i pesmama, već i po velikodušnosti i iskrenoj brizi za ljude oko sebe. U poslednjim godinama života, Džej se povukao iz javnosti i vreme provodio sa partnerkom Andrijanom, koja mu je, kako kaže njegova porodica, bila ‘mirna luka’ u najtežim danima.
Njegovi najbliži i danas govore s ponosom o tome kako je pomagao beskućnicima, prijateljima i svima kojima je pomoć bila potrebna. ‘Ko god mu je na ulici prišao, od njega je mogao da dobije 100 evra’, priseća se Saša Matić, ističući koliko je Džej bio spreman da pruži ruku drugima, ne očekujući ništa zauzvrat.
Posebno emotivna je priča jedne korisnice na društvenim mrežama, koja sećanje na Džeja opisuje kao trenutak iskrene dobrote: ‘Bio je čovek koji nikada nije prolazio pored tuđe tuge.’
Džej je u svom životu prošao kroz teške trenutke, ali je, kako je sam govorio, bol pretvarao u snagu da bude bolji čovek. Nikada nije zaboravio svoje poreklo ni detinjstvo na Dorćolu. Upravo taj kraj i ljudi iz njega često su ga podsećali na vrednosti koje je nosio – iskrenost, toplinu i solidarnost.
Njegovi prijatelji, poput Acka Neizirovića, pamte ga po nesebičnim gestovima. ‘Dođe on i kaže: “Vidi, Džoni, imam ideju. Ajde da napravimo koncert za tebe. Zovi kolege, idemo svi da pevamo po koju pesmu, ti reci gde hoćeš.” Tako je sve organizovao, a sav prihod bio je namenjen meni. To je bio Džej – srce na dlanu’, ispričao je Acko, pevajući u njegovu čast.
U poslednjim mesecima života, Džej je pronašao mir, okružen ljudima kojima je najviše verovao. Pevačica Mina Kostić je rekla: ‘Učinilo mi se da je Džej tada konačno bio srećan. Bio je zahvalan na tome što su oko njega ostali ljudi koje je voleo.’
Njegova priča o popravnom domu, u kojem je proveo deo detinjstva, takođe je ostala snažna poruka o oproštaju i želji da njegova porodica bude ponosna na njega. ‘Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo, majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac. Majka je brinula o sestrama, a otac o meni. Često zaplačem zbog toga.’
Džej Ramadanovski ostavio je iza sebe ne samo pesme koje se i danas pevaju, već i sećanje na čoveka koji je verovao u dobrotu i pokazivao je svakim svojim gestom. Njegova priča podseća da su ljubav i podrška najvrednija ostavština koju možemo ostaviti ljudima koje volimo.
