Nepoznate svakodnevne navike i emotivne uspomene približavaju Andrića ženama iz današnje perspektive
Ivo Andrić je za mnoge ostao zagonetan i uzvišen. Međutim, komšije i kućna pomoćnica otkrivaju nepoznatu i nežnu stranu ovog velikana. Njihova sećanja na Ivu Andrića, njegove navike i poslednje dane, osvetljavaju ga kao običnog čoveka sa slabostima i sitnim radostima. Upravo ta bliskost sa svakodnevicom čini ispovest o životu i smrti Ive Andrića posebno emotivnom.
Susedska prijateljstva i mala zadovoljstva
Slikar Dimitrije Diško Marić i njegova supruga Nevenka Urbanova, koji su živeli na Andrićevom vencu, čuvali su dragocena sećanja na zajedničke trenutke sa Andrićem i njegovom ženom Milicom. Oni nisu razmenjivali poklone, ali su često zajedno gledali program, jer Marići nisu imali televizor. Zbog toga su večeri provodili okupljeni u Andrićevom stanu, u opuštenoj atmosferi. Ivo Andrić je obožavao humor glumca Čkalje, a pesme Lepe Lukić su ga inspirisale na razmišljanje o životu. Njegova omiljena poslastica bili su šampinjoni sa puterom i peršunom, koje mu je spremala Nevenka. Takođe, uvek je umeo da uživa u malim stvarima i gostoprimstvu svojih prijatelja.
Život iz drugog ugla: pravila i navike
Osim toga, posebna svetla na Andrićev život bacila je njegova kućna pomoćnica Milosava Puzić. Njena sećanja opisuju detalje iz svakodnevice i navike koje su ga činile jedinstvenim. Puzić je pričala da je često u šetnjama bio žrtva sitnih krađa, ali to ga nije sprečavalo da nastavlja svoje rutine. Na poseban način je brinuo o redu i poštovanju u kući. Pravilo je bilo da gosti izuvaju cipele, a pomoćnica je morala da poštuje tačan raspored poslova.
Poslednji dani i emotivni oproštaj
Kada mu se 5. decembra pogoršalo zdravlje, Ivo Andrić je prebačen u bolnicu. Njegov blizak prijatelj Erih Koš se priseća tog trenutka: „Oko 9 sati 17. decembra zvala me je Vera Stojić i kazala da je Andrić proveo tešku i nemirnu noć, i da se jutros ne oseća dobro.“ Lekari su brzo reagovali i nastavili borbu za njegovo zdravlje. Uprkos komplikacijama, Andrić je ostao priseban do poslednjih trenutaka. „Pozvan da nam se pridruži, Andrić je izišao iz svoje sobe. Pozdravio se, malo zbunjen, ali pri punoj svesti, i sa onim njemu svojstvenim izvinjavajućim osmehom čoveka koji ne voli drugim ljudima da smeta. Izneo je tanku knjižicu, ‘Samorazmatranja’ Marka Aurelija u džepnom, francuskom izdanju, pa i nju pridružio ostalim stvarima. Bila je to njegova poslednja lektira.“
Snaga volje i ljudska toplina
Osim oštećenja mozga, pojavile su se i druge zdravstvene komplikacije. Međutim, lekari su uložili veliki trud da ga održe u životu. Ipak, njegova snaga volje bila je izuzetna. Pre svega, komšije i pomoćnica su isticale koliko je Ivo Andrić zračio toplinom uprkos bolesti. Na kraju, njegova priča ostaje podsetnik da i najveći među nama imaju svoju nežnu, ljudsku stranu — onu koja živi u sećanjima najbližih.