Nekadašnje metode roditeljstva podsticale su samostalnost i odgovornost kod dece, a danas izazivaju čuđenje savremenih mama
U šezdesetim godinama prošlog veka, porodice širom bivše Jugoslavije imale su sasvim drugačiji pristup vaspitanju dece nego danas. Od malih nogu, devojčice i dečaci učili su samostalnost kroz svakodnevne zadatke, dok su roditelji, najčešće majke, balansirale između brige o domaćinstvu i vaspitanja. Društvene i tehnološke promene, koje su usledile kasnije, značajno su izmenile roditeljske stilove, ali mnoge žene i danas se sa setom prisećaju tadašnje slobode i odgovornosti.
Samostalna igra na otvorenom bila je svakodnevica. Deca su provodila sate napolju, često bez nadzora odraslih, istražujući okolinu i razvijajući društvene i emocionalne veštine. „Bilo nam je dozvoljeno da lutamo po kraju, igramo se sa drugaricama bez stalnog nadzora i to nas je učilo snalažljivosti“, priseća se Mira, danas baka četvoro unučadi.
Starija deca su često čuvala mlađu braću i sestre, kuvajući jednostavne obroke i pazeći da svi obave svoje obaveze. Za devojčice je to značilo rano uključivanje u kućne poslove, ali i sticanje osećaja doprinosa porodici. Priprema obroka nije bila zadatak rezervisan samo za odrasle. Deca su, uz nadzor, učestvovala u kuvanju i učenju osnovnih veština, što je doprinosilo njihovoj samostalnosti.
Školske obaveze su bile lična odgovornost. Ako bi došlo do problema, deca su sama razgovarala sa učiteljima i prihvatala posledice svojih odluka. Danas, uloga roditelja je često mnogo aktivnija, a neka deca nemaju priliku da samostalno rešavaju izazove.
Za razonodu su se koristile igre na otvorenom i kreativna zabava, dok su ekrani bili nepoznanica. „Nismo imali televizore u svakoj sobi, a mobilni telefoni nisu postojali. Morali smo sami da osmislimo kako ćemo se zabaviti“, kaže Dragana, učiteljica iz Novog Sada. Stručne studije potvrđuju da ovakav način igre podstiče razvoj pažnje i emocionalne stabilnosti kod dece.
Deca su imala slobodu da u nečemu ne budu najbolja. Greške su bile deo procesa učenja, a roditelji nisu očekivali savršenstvo, već trud. Odlazak u školu bio je samostalan zadatak, a deca su često donosila važne odluke bez stalne kontrole odraslih.
Kućni poslovi bili su svakodnevica, a nagrada za obavljene zadatke bila je osećaj ponosa i pripadnosti. Deca su učila kako da upravljaju svojim emocijama kroz lična iskustva, jer razgovor o emocijama tada nije bio česta tema u porodici.
Danas, savremene mame često su iznenađene načinima na koje su ranije generacije vaspitavale decu. Iako nisu sve prakse iz prošlosti primenljive u savremenom društvu, mnogi stručnjaci ističu da bi povremeno vraćanje nekim starim vrednostima moglo doprineti zdravijem razvoju dece i boljim porodičnim odnosima.
