Sanja Domuz Sadiković i njena majka Vesna, odrastajući u pravoslavnoj porodici, izabrale su islam kao svoju duhovnu podršku i identitet
Sanja Domuz Sadiković iz Sarajeva odrasla je u tradicionalno pravoslavnoj porodici, ali je svoj duhovni put i životni mir pronašla u islamu. Njena priča, kao i priča njene majke Vesne, svedoči o hrabrosti da se prati lični osećaj pripadnosti i vrednosti, bez obzira na predrasude okoline. Sanjin otac, Čedomir Domuz, bio je poznat u Sarajevu po tome što je tokom ratnih godina ostao da brani grad i svoje sugrađane, a život su mu u jednom trenutku spasili upravo muslimanski komšije.
Sanja je od detinjstva živela u porodici u kojoj religija nije igrala veliku ulogu, osim tradicionalnih okupljanja za praznike. Upravo zato naglašava da ne smatra da je promenila veru, već da je tek kasnije otkrila ono što je za nju lično važno. “Ne kažem nikada da sam promenila veru, jer nikada nisam odgajana u verskoj porodici”, ističe Sanja. Dodaje da je islam prihvatila iz dubokog ličnog osećaja i da je to za nju prvi put da istinski pripada nekoj religiji.
Gubitak oca u ranoj mladosti snažno je uticao na Sanjin pogled na svet i podstakao je da traga za odgovorima o smislu i duhovnosti. Sećanja na oca i njegova odluka da pomogne svojim komšijama, bez obzira na versku pripadnost, ostavila su snažan utisak i na Sanju i na njenu majku. “On je ostao veran sebi, ostao je veran svojim životnim vrednostima, on je zapravo ostao veran bratstvu i jedinstvu na koje su se u to vreme svi kleli”, kaže Sanja.
Nakon što je Sanja odlučila da prihvati islam, suočila se sa nerazumevanjem i odbacivanjem dela šire porodice. Ipak, ona u tome vidi priliku da proširi krug bliskih ljudi i pronađe podršku među prijateljima i komšijama. Slično iskustvo imala je i njena majka Vesna, koja je, inspirisana Sanjinim putem, prihvatila islam u svojoj 36. godini. Vesnina priča prožeta je teškim životnim izazovima, od rata i gubitka supruga do borbe za opstanak dece, ali i ona naglašava da je u novoj veri pronašla smisao i zajedništvo.
Obe žene ističu da im je najvažnija unutrašnja sigurnost i osećaj pripadnosti, bez obzira na spoljašnje etikete i očekivanja. Pitanja i čuđenje zbog imena Sanja, koje je netipično za ženu pod hidžabom, postala su deo njihove svakodnevice, ali i prilika da podsete okolinu da identitet ne određuje samo ime ili poreklo. “Znaš, ne može mi nedostajati neko koga nikad nisam ni imala”, iskreno je rekla Sanja svojoj majci, govoreći o udaljenosti od rodbine.
Priče Sanje i Vesne podsećaju na to koliko je važno slediti svoj unutrašnji glas i birati put koji donosi mir, čak i kada to znači izlazak iz poznatih okvira i suočavanje s nerazumevanjem.
